Osam­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnji Ve­li­ša Klja­je­vić, po sta­ro­sti dru­gi ži­telj ži­vo­pi­snog Ko­vre­na, ka­že da se hit­no mo­ra ne­što pred­u­ze­ti ka­ko bi se mla­di za­dr­ža­li na se­lu, a ne da od­la­ze ,,tr­bu­hom za kru­hom”. On je is­pri­čao da pam­ti i do­bra i lo­ši­ja vre­me­na na se­lu... Upr­kos sve­mu, ostao je u za­vi­ča­ju i sa­ču­vao og­nji­šte, iako se sve te­že ži­vi.
– Pro­ble­ma je pu­no. Osta­la su sa­mo sta­rač­ka do­ma­ćin­stva. Onaj ko je mo­gao i imao gdje ni­je se dvo­u­mio da mu no­ge vi­de pu­ta. Naj­vi­še ih je oti­šlo put Pod­go­ri­ce. A gdje bi dru­go, to je cen­tar sve­ga. Lje­to je, pa je, opet, ma­lo na­ro­da do­šlo u za­vi­čaj, ali to ni­je ni pri­ma­ći ka­ko je ne­kad bi­lo – pri­ča je Klja­je­vić.
Se­lo Ko­vren je sko­ro za­bo­ra­vlje­no. Ne­ma ko da ob­ra­đu­je ze­mlju. Klja­je­vić ka­že da je broj gr­la sto­ke sve­den na mi­ni­mum.
– Ri­jet­kost je vi­dje­ti da ne­ko ču­va sto­ku – ka­že naš sa­go­vor­nik.
On do­da­je da i u ovom se­lu, kao i u ci­je­lom Vra­ne­šu, odav­no ha­ra ,,bi­je­la ku­ga”.
Me­đu ne­že­nja­ma su uglav­nom sta­ri­ji od 50 go­di­na. Dje­voj­ke iz se­la su od­la­zi­le da ra­de u Pod­go­ri­cu ili na pri­mor­je i ni­je­su se vra­ća­le.
– Mla­đi svi­jet na se­lu ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de u pu­noj rad­noj i ži­vot­noj sna­zi, uhva­ti­la je apa­ti­ja. Lje­ti sje­de is­pred ku­će, a zi­mi uz špo­ret. Ne vi­de iz­laz – pri­ča Klja­je­vić.
Na Ko­vre­nu se ži­vi te­ško, ali je kraj pre­li­jep.
– Na vr­hu Vra­ne­ša naš kraj pred­sta­vlja vo­do­djel­ni­cu sli­vo­va Lju­bo­vi­đe i Će­ho­ti­ne. Me­đu­tim, broj­na okol­na se­la pro­pa­da­ju – is­ti­če Mi­lo­sav Ko­jo­vić (77). On do­da­je da je ne­kad bi­lo na de­se­ti­ne do­ma­ćin­stva, a da je ško­la u se­lu bro­ji­la pre­ko 100 đa­ka i ra­di­la čak u dvi­je smje­ne. Da­nas ško­la ima sve­ga ne­ko­li­ko đa­ka.
Na­da je po­la­ga­na u re­kon­stru­i­sa­ni re­gi­o­nal­ni put od Sli­je­pač mo­sta pre­ma Plje­vlji­ma, ali po­ma­ka još ne­ma. Po­na­da­li su se bo­ljoj eko­nom­skoj si­tu­a­ci­ji ka­da je po­če­la iz­grad­nja far­me, me­đu­tim, i to za­sad ne da­je re­zul­ta­te.
– Ve­li­ko je bez­na­đe i očaj, a ni­ko da po­mog­ne – is­ti­če Klja­je­vić.
Pro­blem je i lo­ša put­na in­fra­struk­tu­ra, jer se do se­la te­ško do­la­zi.
– Na­ro­či­to je te­ško zi­mi. Kad pad­ne ki­ša ili sni­jeg, on­da su mno­gi od­sje­če­ni od svi­je­ta. A na­rod osi­ro­ma­šio i je­dva sa­sta­vlja kraj s kra­jem. Uz to, lo­še je i snab­di­je­va­nje elek­trič­nom ener­gi­jom, ta­ko da se de­ša­va da ne­ma­mo stru­ju i po ne­ko­li­ko da­na. Oni ko­ji ima­ju po­ne­što mli­ječ­nih pro­iz­vo­da, ne­ma­ju ko­me da pro­da­ju. Ot­ku­pa ne­ma, kao ni ot­kup­ne sta­ni­ce ili stoč­ne pi­ja­ce. Za­to ne ču­di što se lju­di se­le – pri­ča­ju na­ši sa­go­vor­ni­ci.
Klja­je­vić ka­že da tre­ba po­mo­ći mla­dim lju­di­ma. Pod­sta­ći ih da se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom. Da­ti im kre­di­te, sub­ven­ci­je, obez­bi­je­di­ti si­gu­ran ot­kup pro­iz­vo­da. Pri­je sve­ga, tre­ba ih sti­mu­li­sa­ti da skla­pa­ju bra­ko­ve ka­ko bi se po­spje­šio na­ta­li­tet.
– Ze­mlja je ve­li­ki po­ten­ci­jal, ali ne­ma ko da je ob­ra­đu­je. Za­to je kraj­nje vri­je­me da se dr­ža­va po­za­ba­vi sta­njem na se­lu. Kad su već fa­bri­ke u gra­do­vi­ma za­tvo­re­ne, on­da ne­ka mi­sle na se­lo – po­ru­ču­je Klja­je­vić.M.N.


Se­lo ve­li­kih slo­bo­da­ra

Ko­vren, ka­ko na­vo­di Ko­jo­vić, va­ži i za se­lo ko­je je da­lo ve­li­ki broj slo­bo­da­ra, rat­ni­ka i pre­ga­la­ca. Pri­je svih Mar­ka Se­ku­li­ća, bar­jak­ta­ra iz ra­ni­jih ra­to­va, kao i na­rod­nog he­ro­ja Mi­lo­va­na Je­li­ća, po ko­jem i osnov­na ško­la u Pa­vi­nom Po­lju no­si ime. Tu su i si­no­vi Mar­ka Se­ku­li­ća, Ra­do­ji­ca i Ra­do­man, broj­ni Klja­je­vi­ći, Je­li­ći, Ca­ko­vi­ći, Ko­jo­vi­ći...


Zna­me­ni­ti za­vi­čaj­ci

Ko­vren, se­lo ko­je se na­la­zi na pre­ko hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, iz­nje­dri­lo je ve­li­ki broj po­zna­tih lič­no­sti. Svi oni s no­stal­gi­jom po­mi­nju oda­kle po­ti­ču. Za­vi­ča­ju se vra­ća­ju sa­mo kad za to ima­ju ri­jet­ku pri­li­ku. Sje­ća se Ko­jo­vić ka­ko se ne­kad sreć­no ži­vje­lo na Ko­vre­nu, pred sko­ro sva­kom ku­ćom ču­la se dječ­ja gra­ja. Čuo se i ža­mor že­ta­la­ca, bu­lju­ci ova­ca i kr­da kra­va pa­sli su po li­va­da­ma... Da­nas tra­ju sa­mo sje­ća­nja.
– Ko­vren je uvi­jek pred­nja­čio po br­o­ju obra­zo­va­nih lju­di. To su istin­ski in­te­lek­tu­al­ci, ostva­re­ni u svom po­slu. Ima­mo šest dok­to­ra na­u­ka iz na­šeg se­la. S tim se ma­lo ko mo­že po­di­či­ti. To su dr Bo­ži­dar Ga­jo Se­ku­lić, bio je de­kan Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Sa­ra­je­vu, dr Ja­goš Pu­rić, ko­ji je dok­to­ri­rao atom­sku fi­zi­ku i bio rek­tor Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, pa za­tim nje­gov sin dr Mi­li­vo­je Pu­rić, pro­fe­sor na Bi­o­lo­škom fa­kul­te­tu, pa do ne­što mla­đih dok­to­ra na­u­ka dr Đu­ra Đu­ro­vi­ća, de­ka­na Vi­so­ke po­slov­ne ško­le u Be­o­gra­du i dr Vi­dra­na Klja­je­vi­ća, pro­fe­so­ra u bje­lo­polj­skoj Sred­njoj struč­noj ško­li. Ima­mo i na de­se­ti­ne uspje­šnih lju­di u ra­znim obla­sti­ma – s po­no­som is­ti­če Ko­jo­vić.


Hi­lja­du ne­že­nja

Hro­ni­čar zbi­va­nja u Vra­ne­šu Ta­di­ša Ta­le Le­ko­vić (73), pen­zi­o­ni­sa­ni uči­telj, ka­že da od Sli­je­pač mo­sta pa do Vru­lje ima sko­ro hi­lja­du i po ne­že­nja.
– Sa­mo od Ko­vre­na do Le­ko­vi­ne ima­mo 35 mo­ma­ka. A naj­vi­še ih je u Le­ko­vi­ni i Gra­bu. Na­ža­lost, ne­ma ov­dje dje­vo­ja­ka. Ne­će da osta­nu da ra­de na se­lu i tu for­mi­ra­ju po­ro­di­cu. Odo­še da ra­de u ne­kom bu­ti­ku, ka­fi­ću ili na pi­lja­ri za mi­zer­nu pla­tu. Mu­ka ve­li­ka nas je za­de­si­la – is­ti­če Le­ko­vić.
On do­da­je da su do­ma­ćin­stva sta­ra i ma­lo ih ima. Od Ko­vre­na pa do pla­ni­ne Žu­ber, na raz­da­lji­ni od šest ki­lo­me­ta­ra, zi­mi su uklju­če­na svje­tla sve­ga u tri ku­će. Ne ta­ko dav­no do­ma­ćin­stva su bi­la ugled­na, ga­ji­li su bu­lju­ke sto­ke, a sad ni­gdje da se ču­je čak­tar – pri­ča Le­ko­vić.